Pjer Artan, najpoznatiji svetski gastronomski kritičar, saznaje da će umreti – sutra. Bezuspešno tragajući za jednim zaboravljenim ukusom, on se vraća prošlim danima, užinama na marokanskim plažama, mirisima lenjih nedeljnih doručkova, prvom zalogaju sirove ribe, najukusnijim poslasticama svoje bake, čarima najlepših seoskih bašta, pokušavajući da odgonetne uspomenu za koju oseća da ga može odvesti do spoznaje smisla života.

„Zovem se Rene, imam pedeset četiri godine, radim kao pazikuća u buržujskoj zgradi u Ulici Grenel broj 7. Udovica sam, niska, ružna, punačka, imam kurje oči na stopalima i, ako je verovati nekim meni samoj neprijatnim jutrima, iz usta mi izbija zadah mamuta. Ali pre svega, toliko se dobro uklapam u uobičajenu predstavu o pazikućama da nikome ne bi palo na um da sam načitanija od svih onih nadmenih bogataša.”
„Zovem se Paloma, imam dvanaest godina, živim u bogataškom stanu u Ulici Grenel broj 7. Međutim, odavno znam da je krajnje odredište kugla za ribice, ispraznost i glupavost života odraslih. Otkud to znam? Ja sam, naime, veoma pametna. Čak izuzetno pametna. Zato sam donela odluku: na kraju ove školske godine, na trinaesti rođendan, ubiću se.”